Od pre pola godine živim u Nirnberškoj ulici. Od ostalih stanara još niko ništa nije primetio. Pažljiva sam ja.
Beli kostim mi donosi sreću, dovoljno zarađujem. Počela sam da štedim, jer osećam da mi snaga popušta. Često sam iznurena, ponekad osećam bolove. Osim toga, gojim se i starim. Nerado se šminkam...
Više nisam pod kontrolom. Kuno Kon me je oslobodio; zahvalna sam mu na tome.
Kuno Kon je ružan.
Kuno Kon je jednom rekao da mu trule kosti.
Čudnovat je bio taj prvi susret:
Padala je kiša. Ulice su bile vlažne i prljave. Stajala sam kraj ulične svetiljke u Kraljevskoj aleji i posmatrala isprskanu odeću. Kada bi dunuo vetar, naježila bih se. Noge su me bolele od cipela.
Malo je ljudi prolazilo. Uglavnom drugom stranom. Podignutih kragni kaputa, šešira na čelu...Niko se na mene nije osvrtao; stajala sam tužna.
Šljunak zaškriputa iza mene. Tako čvrsto i iznenadno da sam se uplašila. Bio je to policajac, ruke mu na leđima. Išao je lagano. Pogledao me je sumnjičavo, ponosan na svoje pravo. Osećao se nadmoćnim! Nastavio je da hoda. Nasmejala sam se podrugljivo; on se nije osvrnuo. Policajac me je prezirao...
Zevnula sam, bilo je kasno. Otišla sam do Kantove ulice. Tu je naišao jedan tip, bio je mali i nakrivo srastao. Zastao je kad me je ugledao. Jedan deo lica zaklonio je tankim prstima. I protrljao desni kapak kao da se stidi. I kašljucnuo...Prišla sam mu tako blizu da me oseti. Rekao je: Je li - Ja sam rekla: Dođi, mali. On je rekao: Ja sam zapravo homoseksualac.
I uzeo me za ruku.
Iz "Antologije ekspresionističke pripovetke" (Svetovi, 1995, Novi Sad)
Beli kostim mi donosi sreću, dovoljno zarađujem. Počela sam da štedim, jer osećam da mi snaga popušta. Često sam iznurena, ponekad osećam bolove. Osim toga, gojim se i starim. Nerado se šminkam...
Više nisam pod kontrolom. Kuno Kon me je oslobodio; zahvalna sam mu na tome.
Kuno Kon je ružan.
Kuno Kon je jednom rekao da mu trule kosti.
Čudnovat je bio taj prvi susret:
Padala je kiša. Ulice su bile vlažne i prljave. Stajala sam kraj ulične svetiljke u Kraljevskoj aleji i posmatrala isprskanu odeću. Kada bi dunuo vetar, naježila bih se. Noge su me bolele od cipela.
Malo je ljudi prolazilo. Uglavnom drugom stranom. Podignutih kragni kaputa, šešira na čelu...Niko se na mene nije osvrtao; stajala sam tužna.
Šljunak zaškriputa iza mene. Tako čvrsto i iznenadno da sam se uplašila. Bio je to policajac, ruke mu na leđima. Išao je lagano. Pogledao me je sumnjičavo, ponosan na svoje pravo. Osećao se nadmoćnim! Nastavio je da hoda. Nasmejala sam se podrugljivo; on se nije osvrnuo. Policajac me je prezirao...
Zevnula sam, bilo je kasno. Otišla sam do Kantove ulice. Tu je naišao jedan tip, bio je mali i nakrivo srastao. Zastao je kad me je ugledao. Jedan deo lica zaklonio je tankim prstima. I protrljao desni kapak kao da se stidi. I kašljucnuo...Prišla sam mu tako blizu da me oseti. Rekao je: Je li - Ja sam rekla: Dođi, mali. On je rekao: Ja sam zapravo homoseksualac.
I uzeo me za ruku.
Iz "Antologije ekspresionističke pripovetke" (Svetovi, 1995, Novi Sad)
Нема коментара:
Постави коментар