music

среда, 18. мај 2011.

Novica Tadić - Na zalasku

Osmehni se i toj sreći:
na zapadnom nebu plamsa
satanin suncobran. Sad znaš
da jednom si bio obešen. Tvoj jezik
ostatak je
konopca.

Novica Tadić - Sprovod

Otvori prozor, još jednom.
Pogledaj još jednom, sine smrti.
Pre smaknuća, večernji žagor počuj.
Jezikom istim govore miševi i fanatici.
Poslovnu štenad vuku crne tašne.
Prodavci otrova nude pilule, pilulice.
Žene u požudnom vazduhu, suknje su šivene
Munjama. Device u šetnji čista su sečiva.
Gomile na trgu, u restoranima, u radnjama,
U prolazima, pored zidova...U svetoj
                                                         magli
To je sprovod
Tvoj.

недеља, 15. мај 2011.

Zašto volim Coldplay?


Pored svih muzičkih genija, virtuoza, nesvakidašnjih talenata, ja sam izabrala da pišem o jednom prosečnom (u najboljem slučaju) brit pop bendu. I ne zbog toga što su mi omiljeni (znaju svi moju „Keep floyding“ filozofiju), verovatno mi nisu ni u Top 30 (da se prigodno izrazim), već zato što...ni sama ne znam zašto.  Nekako je lako sa njima, lako je pisati o njima, lako je slušati ih. Kako da napišem kosmos u Echoes ili bes koji prelazi u očaj, vapaj, krik u Hey you? Kako da napišem Bahovu divnu sumanutost, Vagnerovu beskrupuloznu oštrinu, Kobejnovu histeričnu depresiju, Morisonovu veselu tugu? Jedino da izmislim neke nove reči (čemu jesam sklona, ali nisam Laza Kostić, da iste budu i prihvaćene). Elem, zašto Coldplay? Tehnički - ima daleko boljih muzičara od njih; Inovativno – da snimim sebe kako pevam pod tušem, zvučalo bi inovativnije (o, da, to bi bila čista avangarda!); Tekstualno – na trenutke simpatično, uglavnom ništa posebno (mada, posle „mantanja“, „kućeposla“, „kraljevakokaina“, njihovi tekstovi dobiju neku bodlerovsku crtu); Melodije su im pitke, slušljive, pevljive (ali, i Lejdi Gagine su, just dance, aha)...zašto su mi onda nekako posebno dragi? Topli su, beskrajno. Ljudski. Lični. Bliski. Sve je kod njih tako prosto, obično, gotovo stidljivo (sem onih para koje zarađuju, ali to već izlazi iz okvira ove priče), neprimetno se uvuku pod kožu i ostanu tu, kao sve one sitnice - fenjeri, kavez, prastari fotoaparat (toliko star da očekujem da jednog dana u njemu nađem sliku Noja i sinova), kamenje u boji, tranzistori i slika Moskve u crvenom ramu (a kakve bi druge boje mogao biti) – koje ne moraju da služe nečemu da bi vam bilo drago što su tu. Imaju one svoju svrhu. To znate svaki put kad udjete u sobu, i nekako vam drago, i milo što postoje. Pa se nasmešite. Tako i Coldplay. Nisu izuzetni, ali i ne moraju to biti da bi vas činili srećnim. Oni su ono ćebe kojim se ušuškate neke zimske večeri dok gledate film (ljubavni, naravno, oni uvek idu uz zimu), sedište do prozora u autobusu, kafa (ali, ne jutarnja, već ona druga, iz gušta), klupa pored reke, brod od papira u reci...
I, da se ne lažemo, postoji još jedan razlog zašto ih volim. Kris Martin (da, znam, još uvek nisam izašla iz te tinejdžerske faze). Volim način na koji peva, način na koji svira klavir (kao da nije siguran da li bi da ga zagrli ili razbije), na koji pada na sceni, na koji peva dok pada na sceni, na koji obrađuje Kajli Minog i imitira Džastina Timberlejka (uvek sam volela mačo muškarce, da se zaključiti), način na koji se smeje dok publika peva sa njim...volim kako se ja osećam dok ih slušam...
I eto, posledica neprospavane noći i litra koka kole (u doba prohibicije i to „uradi“ posao), ovaj tekst koji ničemu ne služi. Ali, kako sam nepopravljivo optimistična što se tiče stvari koje nemaju praktičnu primenu, ne mari. Bar dok ne uspem da opišem nijanse plave Floyda. Jer, oni su Nebo.
Ipak, nije tako beznačajno opisati ni crveni ram za sliku na kojoj je Moskva, kad malo bolje razmislim.


среда, 04. мај 2011.

Fernando Pesoa - Oda


Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneseš obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Fernando Pesoa - Bolja je ptica


Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.
Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.
Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti

Fernando Pesoa - Ništa nismo


Ni od čega ne ostaje ništa. Ništa nismo.
Malo smo se na suncu i vazduhu zadržali
Dok nas ne zatrpa zagušljiva tmina
Iz zemlje trošne, nametnute.
Odloženi leševi što su proklijali.

Zakoni neumitni, kipovi znameniti, završene ode -
Sve ima svoj grob. A ako mi, plot
Koju neko unutarnje sunce krvlju poji, imamo
Kraj, zašto ne bi oni?
Mi smo priče koje pričaju priče. Ništa.

Fernando Pesoa - Od bogova jedino tražim da me se ne sete


Od bogova jedino tražim da me se ne sete.
Slobodan biću - bez sreće i nesreće,
Kao vetar što život udahnjuje
Vazduhu koji nije ništa.
Mržnja i ljubav podjednako nas traže; i svaka
Nas, na svoj način, ugnjetava.
Kome bogovi ništa ne dopuštaju,
Taj zna šta je sloboda.

Rikardo Reiš