Pismo L.N.Tolstoja N.N.Strahovu

Ovih dana čitao sam "Mrtvi dom". Mnogo toga sam zaboravio, ponovo sam čitao i ja ne znam bolju knjigu u čitavoj novijoj književnosti, uključujući i Puškina. Nije tu stil, već je tačka gledišta čudesna: iskrena, prirodna i hrišćanska. Dobra, poučna knjiga. Uživao sam ceo jučerašnji dan kako davno uživao nisam. Ako vidite Dostojevskog, recite mu da ga volim.

26. septembar 1880. godine

Iz eseja "Tri govora u spomen na Dostojevskog" Vladimira Sergejeviča Solovjova (Službeni glasnik, 2009) 

Pismo L. N. Tolstoja N. N. Strahovu

Kako bih voleo da mogu da iskažem sve ono sto osećam prema Dostojevskom. Opisujući svoja osećanja, vi ste izrazili delom i moja. Ja nikada nisam video ovoga čoveka i nikada nisam došao u neposredan dodir sa njim, a kada je, iznenada, umro, shvatio sam da mi je bio najbliži, najdraži, najpotrebniji čovek. I nikada mi nije padalo na pamet da se poredim sa njim, nikada. Sve što je on radio (ono pravo, dobro što je radio) bilo je takvo da što više toga uradi, ja se osećam bolje. Umnost tudja u meni izaziva zavist, um - takodje, a delo srca - samo radost. Ja sam njega zaista smatrao svojim prijateljem i mislio sam da ćemo se svakako sresti, da do sada nije bilo prilike, ali da je to neminovno. Kad iznenada čitam - umro je. Kao da mi se tlo izmače pod nogama. Uznemirih se, a onda shvatih da mi je bio drag, te zaplakah, i sad još plačem, Nedavno, pre njegove smrti, čitao sam "Ponižene i uvredjene" i bio sam ganut.

5.-10. februar 1881.godine

Iz eseja "Tri govora u spomen na Dostojevskog" Vladimira Sergejeviča Solovjova (Službeni glasnik, 2009)
                                                                                     
                                                                                 

Tužni Madrigal - Šarl Bodler

Mudra si? Pa šta onda, kaži?
Budi mi lepa i žalosna!
Jer suza licu daje draži:
Sa rekom lepši su pejzaži,
Ruža je lepša kad je rosna.

Volim te kada muke gone
Sve radosti sa tvog čela,
Kada srce ti u stravu tone,
Kad ti na sadašnjicu klone,
Ko strašni oblak, prošlost cela.

Volim te kad ti oči gore
Od suza vrelih poput krvi,
Kada te milujem do zore,
Pa ipak teret crne more
Hropcem te samrtničkim mrvi.

Božanska slast, ko nalet plime,
Kad jecaj tvoje grudi trese
Himnama divnim ispuni me!
Spazi m ti srce, sjaj što njime
Iz biser-suza razlije se.

Srce je tvoje, znam, krcato
Strastima već iskorenjenim
I poput peći plamti zato,
A u tebi se gnezdi jato
Oholih misli prokaženih,

Ali, o mila, dok ti snovi
Ne budu pravi odraz pakla
I dok ti duh, što, morom plovi
I čija strast su nož, otrovi,
Ne bude druga strava takla

Sem strah od gosta ispred vrata,
Sem slutnja zla, teskoba grobna
Pri svakom otkucaju sata,
Ti nećeš znati kako hvata
Odvratnost svemoćna i kobna,

Ti nećeš reći, dok ti zene
U stravu noći vapaj šalju
Iz tvoje duše podjarmljena,
Ti, koja s grozom voliš mene:
"Ravna sam tebi, o moj Kralju!"

Preveo: Nikola Bartolino

Iz "Sabrana dela Šarla Bodlera: Cveće zla" (Narodna knjiga, 1979, Beograd)