music

петак, 03. децембар 2010.

Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina - Dušan Matić

Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava,
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.

Dvadeset godina jedva milo si gledao svetlost,
I više te nema
Dvadeset godina!...
A ja te video nisam nikada,
Ni stisnuo ti ruku nikada.
Žalim, nećeš mi verovati.
Jedanput makar da si me ljutito pogledao
Ko prolaznika nepoznatog koji se drsko ponaša:
Živa nit vezivala bi me za tebe.
Ovako?...Ostaje mi da te prizivam
Za stolom ko duhovi što se prizivaju,
Mada znam da su to obmane puste.
Nije potrebno da zamračujem sobu,
Krv i mrak pali su nam na oči.
Ispisana je azbuka cela u mom srcu. Govori!
I čašu sam stavio da se po njoj šeta. Govori!
Ruke sam svoje naslonio na suvo drvo stola. Govori!
Toplote svoje da predam tebi koji si zanavek odsutan. Govori!
Transfuzija krvi kad bi mogla da postoji
I za mrtve, evo, neka otvore moje vene,
Neka krv zastruji u tvom nepoznatom avetu
Govori! Govori! Govori!
Milioni vas, a samo dvadeset godina života.
Dvadeset godina života, a milioni leševa,
Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže,
Ni suza dovoljno.
I bol je uzaludan,
I reč je svaka otrcana i štura.

Spavaj.

Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava
U zagrljaju zemlje, s krticom i  s korenjem trava.

Spavaj.
Spavajte, milioni.

Nisam ti znao ni ime, a ti si već samo brojka.
Ali znam da je milo zvučalo kao tepanje,
Kao voćka slatka topilo se u ustima.
Zašto, zašto nisam imao prilike da te izgrdim,
Imao bih razloga da se ljutim na sebe,
Da sebi nikad ne oprostim nesmotrene reči što
sam ti ih rekao:
Živa nit vezivala bi me za tebe.
Ovako?...Govorim vetru, praznini.
Utešnije je govoriti uspomeni.
Mogao bih sebi do kraja života da prebacujem
Zašto te nisam ljubaznije dočekao
Kad ćeš već tako mlad umreti...
Ne, nema oproštaja meni.
Toliko sam vremena glupo izgubio u životu.
Zašto nisam onda pošao da te potražim,
Pa bilo to i na kraj sveta.
Veče bi bilo tiho kad bih do tebe stigao,
Veče ko što je svako veče melem,
I rekao ti: došao sam da te nađem,
Došao sam da nađem baš tebe...
I šanuo ti još (al kao za sebe,
Da senka ne padne na začuđen ti pogled):
Pođi niz drum i gledaj, gledaj mesec, eno, bled...
Il tako nešto smešno i drago:
Čuvaj se...Hajd kući dobro se ogrni...
    Noć biće
Duga, hladna, polarna,
Noć u kojoj nijedne zore kap neće više da luta...
Rekao to ne bih; samo ruku svoju
Spustio bih ti na rame.
Nema sumnje, gledao bi me zapanjeno. Smešno. Ako.
Nasmejao se ko mladost što se smeje raskalašno.
Ako.
I odjurio s drugovima kroz kikot i sumrak. Ako.
Al bih ja zapamtio zanavek sjaj tvojih očiju, srebro tvoga smeha,
I ožiljak na levom obrazu kad pao si na kamen
     kao mali...
Ja bih te bar jednom bio video...Ovako?...
Našto mi inače sad ove mi oči?...
Milioni vas, a samo dvadeset godina života,
Dvadeset godina života, a milioni leševa.
Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže
Ni suza dovoljno.
I bol je uzaludan.
I reč je svaka otrcana i štura.

Spavaj.

Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava,
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.

Spavaj.
Spavajte, milioni.

Maj je, maj...

Žito je opet klasalo visoko.


Maj, 1942.

Нема коментара:

Постави коментар