music

среда, 18. мај 2011.

Novica Tadić - Na zalasku

Osmehni se i toj sreći:
na zapadnom nebu plamsa
satanin suncobran. Sad znaš
da jednom si bio obešen. Tvoj jezik
ostatak je
konopca.

Novica Tadić - Sprovod

Otvori prozor, još jednom.
Pogledaj još jednom, sine smrti.
Pre smaknuća, večernji žagor počuj.
Jezikom istim govore miševi i fanatici.
Poslovnu štenad vuku crne tašne.
Prodavci otrova nude pilule, pilulice.
Žene u požudnom vazduhu, suknje su šivene
Munjama. Device u šetnji čista su sečiva.
Gomile na trgu, u restoranima, u radnjama,
U prolazima, pored zidova...U svetoj
                                                         magli
To je sprovod
Tvoj.

среда, 04. мај 2011.

Fernando Pesoa - Oda


Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneseš obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Fernando Pesoa - Bolja je ptica


Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.
Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.
Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti

Fernando Pesoa - Ništa nismo


Ni od čega ne ostaje ništa. Ništa nismo.
Malo smo se na suncu i vazduhu zadržali
Dok nas ne zatrpa zagušljiva tmina
Iz zemlje trošne, nametnute.
Odloženi leševi što su proklijali.

Zakoni neumitni, kipovi znameniti, završene ode -
Sve ima svoj grob. A ako mi, plot
Koju neko unutarnje sunce krvlju poji, imamo
Kraj, zašto ne bi oni?
Mi smo priče koje pričaju priče. Ništa.

Fernando Pesoa - Od bogova jedino tražim da me se ne sete


Od bogova jedino tražim da me se ne sete.
Slobodan biću - bez sreće i nesreće,
Kao vetar što život udahnjuje
Vazduhu koji nije ništa.
Mržnja i ljubav podjednako nas traže; i svaka
Nas, na svoj način, ugnjetava.
Kome bogovi ništa ne dopuštaju,
Taj zna šta je sloboda.

Rikardo Reiš

Horhe Luis Borhes - Pesnička umetnost

Gledati reku od vremena i vode
i sećati se da je vreme druga reka,
znati da nestajemo kao reka
i da lica prolaze kao vode.

Osećati da je bdenje drugi san
što sanja da ne sanja i da je smrt
koje se boji naša put ona smrt
svake noći, koja se zove san.

Videti u danu ili godini simbol
dana čovekovih i njegovih godina,
pretvoriti razaranje godina
u muziku, žagor i simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca
tužno zlato, takva je poezija,
besmrtna i siromašna. Poezija
se vraća kao zora i smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koja nam otkriva naš sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sve od zelene večnosti, ne od čudesa.

I kao beskrajna reka
koja prolazi i ostaje, odraz istog
nepostojanog Heraklita, istog
i drukčijeg, kao beskrajna reka.

Horhe Luis Borhes - Samoubica

Neće ostati u noći nijedna zvezda.
Neće ostati noć.
Umreću i sa mnom zbir
Nepodnošljive vasione.
Izbrisaću piramide, medalje,
Kontinente i lica.
Izbrisaću nagomilanu prošlost.
U prah ću pretvoriti istoriju, u prah
                                        praha.
Posmatram poslednji zalazak sunca.
Čujem poslednju pticu.
Nikome ništa zaveštavam.

уторак, 03. мај 2011.

Horhe Luis Borhes - Prizivanje Džojsa

Rasuti u rasutim prestonicama,
samotni i brojni,
igrali smo se prvog Adama
koji je stvarima dao ime.
Na prostranim padinama noći
koje se graniče sa zorom
tražili smo (još pamtim) reči
Meseca, smrti, jutra
i drugih navika čovekovih.
Bili smo imažinizam, kubizam,
tajni skupovi i sekte
koje veličaju lakoverni univerziteti.
Izmislili smo izostavljanje interpunkcije,
izbacili velika slova
i strofe u obliku golubice
aleksandrijskih bibliotekara.
Pepeo - trud naših ruku
i živa vatra naša vera.
A ti si, za to vreme,
u gradovima izgnanstva,
onog izgnanstva koje beše
tvoje omraženo i omiljeno oruđe,
kovao oružje svoje umetnosti,
gradio svoje mučne lavirinte,
infinitezimalne i nedovršene,
divno beznačajne,
nastanjenije od istorije.
Umrećemo a nećemo ugledati
dvoliku zver i ružu
što su u centru tvog lavirinta,
ali sećanje ima svoje talismane,
svoje odjeke Vergilija,
i tako na ulicama noći traje
tvoj veličanstveni pakao,
toliki tvoji ritmovi i metafore,
blago tvoje tame.
Šta mari sav naš kukavičluk
ako na zemlji postoji samo jedan hrabar čovek,
šta mari tuga ako je u vremenu bio neko
ko je sebe smatrao srećnim,
šta mari moja izgubljena generacija,
to mutno ogledalo,
ako je tvoje knjige opravdavaju.
Ja sam oni drugi. Ja sam svi oni
koje je iskupila tvoja uporna savesnost.
Ja sam oni koje ti ne poznaješ a spasavaš ih.