music

субота, 30. април 2011.

Mirko Jovanović - Crvena

S prolećima pred sobom ne mogu da se ponesem,
Ni vreće gnjilih leta na leđima da prtim,
Oči mi navek krvave, krijem da rukama tresem,
Ne pijem, grizem vino, skupa s kristalom krtim.

Utroba isečena mi i preklan odmucaj srca
Nestajem, dakle postojim. Mislim, dakle se ne nadam.
Lipti crveni mesec iz guke neba što puca,
Smešan s mastilom sipe na ovo dno mora padam.

Ne vidim krljušt zvezda, ni bele trbuhe ptica
Ni udice-vešala skrivena u kosturima korala.
Ne osećam da se pletem u liru alginih žica,

Da ne pevam - pesme se s glasa kao sa zmije svlače.
Osećam samo: ne voleh, iz školjke me ljubav krala;
Sunce se ne rađa nikad - to noći strv se rastače.

Mirko Jovanović - Ropska

Sve su mi uzeli mila
I slavu imena carskog
I pred srcem božije rebro
Noć mi s meseca otkovala srebro
I s Istoka Danicu ko zub izbila
Rđa mi s jajeta kantarskog
Sljuštila gvozdenu ljusku
Više ne znam šta je mera
Izgubljen sam: bez severa
Gladan - vrane žito ukljuvale
Oluje mi krov mila oduvale
I go sam ti na žezi i pljusku
I mrazu što reže kao britva
Greje me samo još molitva
Da tebe neće da mi odnesu
Drugo mila nek odneli sve su

Uzeli su mi mila sve
I more koje sam sanjao
I zelenu obalu preko
Suton mi sa sunca olizao mleko
I ugasio pod čelom zvezde dve
Perje u kom sam utanjao
Pred san o moru (i o tebi)
Iz jastuka mi u vetar prosuli
Pero na kom ko na štuli
Javom sam smešno šepao
Umor mi neki mila ščepao
Oteli su me samom sebi
Njina je i ova beda stihova
I ti ćeš znam postati njihova
No urede li da delimo krletku
I to praštam im naposletku

Fridrih Niče - Pismo majci

Moja draga, stara majko,
(...) Kako bih mogao za Božić da te obradujem moja dobra majko? Ali, moraš sasvim ozbiljno da pristupiš tome; imam 500 franaka ušteđenog novca, mogu dakle da dopustim sebi taj mali luksuz. Makar zbog toga jer nikog nemam osim svoje dobre majke. - Imamo toliko malo ljudi kada ozbiljno razmislimo o tome. Ono što me sada zabrinjava je što uskoro neću imati šta da radim zbog sve lošijeg vida: naime, neću ništa moći da radim.-
Ovde je tužno vreme, mnogo kiše; takođe je bila jedna bura, tokom koje je dosta toga oštećeno. Mene je talas iznenadio i pobegao sam na jedno drvo.

Uz srdačne pozdrave i zahvalnost Tvoj
F.                                                                                            Nica, 13. nov. 1886.


Fridrih Niče - Pisma majci ("Filip Višnjić", 2008, Beograd)

четвртак, 14. април 2011.

Moje ludilo - Čarls Bukovski

Postoje stepeni ludila, i što si luđi, to je drugim ljudima očiglednije. Najveći deo svog života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Na primer, neko mi govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad znaju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto - ništa posebno, a često mnogo manje od toga.
U svim gradovima posećivao sam biblioteke. Otvarao knjigu za knjigom. Retko koja knjiga mi je govorila nešto. Uglavnom su bile prašina u mojim ustima, pesak u mojim mislima. Nijedna nije bila povezana sa mnom ili sa mojim osećanjem: gde sam bio - nigde- šta sam imao - ništa - i šta sam želeo - ništa. Knjige iz prošlih stoleća samo su još više komplikovale misteriju što imaš ime, hodaš naokolo, govoriš, radiš nešto. Niko se nije bavio mojim specifičnim ludilom.
U nekim lokalima postajao sam nasilan, dolazilo je do tuča u kojima sam uglavnom dobijao batine. Ali ja se nisam tukao ni protiv koga posebno, nisam bio gnevan, samo nisam shvatao ljude, to što oni jesu, to što rade, kako izgledaju. Više puta bio sam u zatvoru, izbacivan sam iz soba u kojima sam živeo, spavao sam po parkovima, na grobljima. Bio sam izgubljen, ali nisam bio nesrećan. Nisam bio zao. Jednostavno nisam mogao da shvatim ništa od onoga što je bilo tu. Moje nasilje bilo je usmereno protiv očigledne klopke, vrištao sam, a oni nisu razumeli. Čak i u najgorim tučama pogledao bih svog protivnika i mislio: zašto je besan? Hoće da me ubije. Onda bih morao pesnicama da se branim od zveri koja nasrće na mene. Ljudi nemaju smisla za humor, tako su dosadno ozbiljni u odnosu na same sebe.
Negde usput, a zaista ne znam odakle mi to, počeo sam da mislim: možda bi trebalo da budem pisac. Možda bih mogao da napišem reči koje nisam pročitao, možda bih tako mogao da sklonim tog tigra s grbače. I tako sam počeo, i protekle su decenije bez mnogo sreće u svemu tome. Sada sam bio ludi pisac. Nove sobe, novi gradovi. Padao sam sve niže i niže. Jednom sam se smrzavao u Atlanti, u baraci od ter-papira, živeći na dolar i po nedeljno. Bez vode, struje, grejanja. Sedeo sam i smrzavao se u svojoj kalifornijskoj košulji. Jednog jutra našao sam patrljak olovke i počeo da pišem pesme po marginama starih novina na podu.
Na kraju, u četrdesetoj, pojavila se prva moja knjiga, mala brošura pesama: Cvet, Pesnica i Zverski Jauk. Poštom je stigao paket knjiga i otvorio sam paket, a unutra su bile te brošure. Prosule su se po ulici, sve te knjižice, i ja sam kleknuo usred njih, klečao sam i podigao Cvetnu Pesnicu i poljubio je. To je bilo pre 30 godina.
I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godine napisao sam 250 pesama. I sad osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onako kako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću s tim kurvinim sinom na grbači, ali borio sam se s njim. I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo, stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas.


Umesto predgovora: iz posthumno objavljene knjige "Betting on the Muse: Poems & Stories" (1996)
Čarls Bukovski - Tako mrtvi vole (LOM, 2007, Beograd)

недеља, 10. април 2011.

Odlaganje - Fernando Pesoa


Prekosutra, da, samo prekosutra...
Sutra ću početi da mislim na prekosutra.
To je jedina mogućnost: danas nikako ne...
Ne, danas ništa; ne mogu danas.
Zamršena upornost moje objektivne subjektivnosti,
san moga stvarnog života, umetnut,
iznemoglost prerana i beskrajna,
iznemoglost svijeta da se uđe u tramvaj.
Ta vrsta duše...
Samo prekosutra...
Danas bih htio da se pripremim,
htio bih da se pripremim, kako bih sutra mogao misliti
na idući dan...

On je presudan.
Već imam nacrtan plan; ali ne, danas ne crtam planove,
Sutra je dan planova.
Sutra ću sjesti za stol da osvojim svijet;
ali svijet ću osvojiti tek prekosutra...
Imam želju da zaplačem,
imam želju da zaplačem naglo, iznutra...
Ne, ne pokušavajte saznati ništa više,
to je tajna i neću govoriti.

Samo prekosutra...
Kad sam bio dijete, cijeli tjedan sam se radovao nedjeljnom
cirkusu.
Danas me raduje samo nedjeljni cirkus od cijelog tjedna
mog djetinjstva.

Prekosutra bit ću drugi.
Moj život će triumfirati...
Sve moje sposobnosti inteligentna, odgojena i praktična čovjeka
bit će dekretom sabrane,
ali sutrašnjim dekretom.
Danas hoću da spavam, a sutra ću sve urediti...

Za danas, ima li kakva predstava, koja bi obnovila moje
djetinjstvo?
Pa čak da i sutra kupim ulaznicu,
jer tek prekosutra će biti dobra predstava...
Prije ne...
Prekosutra ću se latiti poslova, koje ću sutra proučiti.
Prekosutra ću konačno biti ono, što danas nikako ne mogu biti.
Samo prekosutra.
Pospan sam kao izgubljen pas na hladnoći.
Veoma sam pospan.
Sutra ću ti reći riječi, ili prekosutra,

Da, možda jedino prekosutra...

Budućnost...
Da, budućnost... 

уторак, 05. април 2011.

Šta bih sve volela (ili, Stvari koje vam padaju na pamet u 16:41 pm, jednog kišovitog utorka)


Za početak (i to svi znaju), volela bih da odem u Rusiju. Vozom. Mesec dana, ne manje. I volela bih da naučim kako da spakujem dovoljno stvari u torbu prosečne veličine (zapravo, volela bih da imam one stare kofere, sa sve slikama i nalepnicama po njima, kao svetski putnici). I volela bih da pevam ruske pesme u malim ruskim kafanama (sa sve kariranim stolnjacima i fenjerima).  I, kad vidim sve što bih volela da vidim, i obiđem malo Rusije (koliko da je osetim samo), volela bih da uzmem malo zemlje sa groba Dostojevskog i iskreno bih volela da to nije kažnjivo (zatvore ne volim). Volela bih da ne postoje one jezive čarape sa prstima, i da kišobrani služe samo da se sa njima ljudi slikaju (volim slike sa kišobranima i balonima). Volela bih da u trenutku mogu da promenim frizuru, samo zatvaranjem očiju, kako sam jednom sanjala (ali, ne bih volela da sam zaista bila kod psihijatra sa 9 meseci, kako sam drugi put sanjala). Volela bih da pidžame mogu svuda i uvek da se nose (tada bih bila najlepše obučena). Volela bih da jednom odem na kuglanje (i da ne odletim sa kuglom među čunjeve). Volela bih da umem da napravim origami orhideju koja neće ličiti na Kerbera. Volela bih da francuski jezik ne govorim rukama i nogama (mada, ni tada ga ne bih volela).  Volela bih da na kvizovima nema toliko pitanja iz oblasti domaćeg  filma i diskografije „Riblje Čorbe“. Volela bih da u svakom trenutku bez problema znam gde je levo, a gde desno, gde je istok, a gde zapad (ili da bar imam kompas). Volela bih da se sve strane reči i imena izgovaraju onako kako ih ja izgovaram. Volela bih da me ljudi ne ućutkuju kad počnem da pevam (ili da umem da pevam). Volela bih da pronađem nepobitne dokaze vanzemaljskog  života i odnesem ih Molderu i Skali (koji su venčani i imaju četvoro dece, i to ne kriju). Volela bih da je „Mizera“ Miloša Crnjanskog posvećena meni. Volela bih da se ne bojim pasa i ne moram da se krijem po drveću kad ih vidim. I da, volela bih da umem da siđem sa drveta kad se na njega popnem.Volela bih da zdrava hrana nije toliko neukusna. Volela bih da mogu da napišem i izgovorim larplurlartizam iz prve (ali, ne bih volela da moj prijatelj nauči da kaže Masačusets, zanimljivije su njegove verzije). Volela bih da naučim da zviždim i pravim žabice u vodi (ali, ne i da plivam, veće je verovatnoća da bih se udavila). Volela bih da slušam neki jako bitan i tajnovit razgovor između dvoje ljudi i da me oni ne vide, a kada me ugledaju i pitaju koliko sam dugo već tu, ja odgovorim: „Dovoljno dugo“. Volela bih da sviram bubnjeve i stepujem (istovremeno, možda?). Volela bih, volela, volela...
Sada bih zaista volela da popijem jednu kafu.

субота, 02. април 2011.

Kradljivci bicikla - Vitorio Spinacola

Kada danas, posle toliko godina, ponovo gledamo film "Kradljivci bicikla", njegovu prevashodnu vrednost otkrivamo u jednoj solidnoj narativnoj osnovi i to u smislu što film, zasnovan na jednoj početnoj situaciji, skiciranoj sa sigurnošću, nastavlja da teče bez smetnji, jedinstvenim ritmom u kome materijom potpuno vlada režiserova ruka. Prve sekvence su upravljene ka osi oko koje će se razvijati priča: ona treba da nam pokaže značaj koji bicikl ima za Antonija, nosioca glavne uloge. Evo scene Antonijevog oklevanja u birou za zaposlene kada se postavlja pitanje bicikla, i nagle odlučnosti kad drugi počinju da se javljaju, spremni da zauzmu njegovo mesto; evo i scene u založnom zavodu, u kojoj kamera šeta od čaršava tek založenih do bicikla tek otkupljenog, zatim scena sa sveticom, pa ona sa Antonijem koji skida bicikl s leđa tek pred šefom svog ureda.
De Sika je u ovom prvom delu, nažalost, bio katkada dosadan i prepustio se pomalo sentimentalizmu, u cilju da nam predoči koliko će biti duboko, stvarno Antonijevo očajanje, kada mu kasnije njegovo sredstvo neophodno za rad bude ukradeno. Na ovoj osnovi priča će moći da se razvija jedinstveno i celovito, i režiser će moći veoma brižljivo da probudi svoja psihološka istraživanja, analizu duševnih stanja; moći će da sledi Antonijeva osećanja, njegove nade, njegova kolebanja, njegova prepuštanja očajanju, njegove provale gnjeva ili radosti. A u tome se, zaista, i sastoji glavna težnja filma: opisati niz duševnih stanja kroz koja prolazi čovek koji, zahvaljujući jednoj tragičnoj slučajnostiživota, otkriva svoju samoću i opaža otuđenost ne samo grada koji ga okružuje, već i društva kome pripada, njemu dalekog, prema njemu nebrižljivog. Treba se setiti vrlo lepe scene u kojoj Antonio, odmah posle krađe, pošto je zalutao progoneći veštog lopovljevog ortaka, dospeva nasred trga punog automobila, u mravinjak ljudi koji nastavljaju svoj put, i ne primećujući njegovu dramu. I treba videti još jednu značajnu scenu - prijavu krađe u kvesturi: i ovde je De Sika pomalo jednoličan u izlaganju (činovnik koga kolega pita za novosti odgovara kratko i nemarno da se radi o sitnom lopovluku, o običnoj krađi bicikla), ali u ovoj sceni postoji svetao trenutak kada, na navaljivanje pokradenog, isti činovnik odgovara da je prijava podnesena te prema tome može da ide; i otpušta ga uz grubo "laku noć".
Film je strogo jedinstven baš zato što je svaka epizoda, svaka notacija, usmerena da pokaže samoću koja obavija glavnu ličnost, stalno naglašavanu scenama kao što je ona u kojoj se grupa nemačkih bogoslova sklanja od kiše pod isti krov palate pod kojim stoje Antonio i njegov sin, scena u kojoj nerazumevanje jezika kao da povlači Antonijevu nemogućnost da traži bilo kakvu pomoć ili bar utehu. Ali ako je ta samoća dominantna crta filma, ona se ipak ne nameće kao trajno očajanje, niti se De Sika opisivanjem duševnih stanja zapetljava, zaparložuje u jalova psihološka istraživanja. Antonio se ne predaje, niti je do kraja obeshrabren: on je zaista izgubio veru u društvo (treba se setiti njegove neverice kada mu je, na početku filma, rečeno da ima jedno mesto za njega), ali je odlučan u nameri da ne prizna poraz, da se bori, da se nametne, iako može da računa jedino na sopstvene snage. Ova vera u život, ovo neodustajanje od borbe, to su činioci od najvećeg značaja u viziji De Sikinog sveta, te zbog toga i problematični "finale" ima pozitivan smisao, pošto stisak ruke izmđu oca i sina znači baš naglašavanje takvog stava; ta scena treba da udahne ohrabrenje, što će reči da, iako bicikl nije nađen, radnik neće da se preda; naprotiv, on će naći novu energiju u potpunom jedinstvu sa članovima svoje porodice.
Osećanje za porodicu je zaista jako živo kod De Sike i nadahnjuje njegove najlepše scene i likove: treba se setiti, naprimer, neočekivane odlučnosti kojom žena, tek što se vratila kući, grabi čaršave sa kreveta da ih založi, i sve one toliko poznate sekvence u kojima se pojavljuje dečačić Bruno. To je, ustvari, jedino osećanje koje sigurno nadživljava u jednom svetu u kome zajednički život ljudi izgleda da nema više osnova, i ne samo to, već da je baš neodrživ zbog nemogućnosti opštenja sa sebi sličnim. Ustvari, vrsta odnosa prema porodici takođe jasno pokazuje granice De Sikinih mogućnosti; on preuzima tradicionalna osećanja i shvatanja, proučava ih ponovo u svetlosti jedne nove istorijske i socijalne senzibilnosti, ali bez da im je udahnuo nov život, bez da ih je osvežio ili im dao originalan izraz.
Ime De Sika je povezano sa imenom Emilija De Markija; ustvari, sem uticaja ovog pisca, opaža se u njegovom delu stalna prisutnost cele jedne struje naše pripovedačke proze, a naročito one lombardijske s kraja prošlog veka, u kojoj pored De Markija figuriraju Đakoza, Roveta i De Amičis. Ti tragovi, vrlo očevidni u De Sikinim filmovima snimanim pre rata, stapali su se sa uticajima Blazetija ili Kamerinija, i koliko je samo od "gospodina Maksa" preživelo u novim De Sikinim ličnostima stvorenim posle oslobođenja, koje zaista izgledaju antipodi tog junaka! De Sikina evolucija je pravolinijska, on je uvek privržen onim osećanjima, onim institucijama čiju su svu unutarnju slabost otkrili događaji od !940-45, i čiju krizu on sada opisuje, sa utoliko većom oštrinom i zalaganjem, ukoliko je veća nostalgija koju za njima oseća. Ima kod njega oplakivanja jednog sveta jednostavnih i dobrih osećanja, a pored toga postoji bol kad mora da konstatuje da je takav svet danas samo izgubljen san.
Iz ovoga se rađa ogorčenost usmerena protiv buržoazije, bolje reći protiv sitne buržoazije, okrivljene što je raspršila ovaj san, što nije znala da realizuje ljudske odnose dolsedno i pravedno. treva videti, u "Kradljivcima bicikla", scenu u krčmi sa onim skromnim pevačem tako oštro karikiranim u izrazu lica koje se čudno grči pri pevanju,, u nespretnom i servilnom držanju ličnosti; a i u istoj sceni lik "bogatog" dečaka (buržujskog, bolje reći - sitnoburžujskog, pošto krčma nije luksuzna, a odeća dečaka i njegovih roditelja ne odaje aristokratsku otmenost), sa njegovom grimasom gađenja pri pogledu na Bruna; treba videti scenu mise za siromašne, u kojoj, mada su dva mladića, koja mašu rukama pokušavajući da prepreče put Ričiju, uhvaćena u živoj svežini, prikazivanje profesionalnih socijalnih radnika i dama izgleda ne baš malo karikirano.
U ovim epizodama i uopšte u svojoj socijalnoj polemici De Sika često ponavlja ono što je opštepoznato i baš iz želje da karikira, ruka mu podleže sumnjivom osećanju usmerenom protiv sopstvene klase iz koje je ponikao. On je želeo potpuno da napusti svet svojih predratnih filmova, ali o njemu nastavlja da govori i u svojim pričama o bednim i obespravljenim, i to čini sa toliko većom oštrinom ukoliko su dublja bila osećanja prema tome svetu. Činjenica je da De Sika, ako je znao hrabro da uoči protivrečnosti toga sveta, i iz tih protivrečnosti da izvuče zaključke (evo odbijanja solidarisanja, "milosrđa" i svakog oblika pomoći koji teži da izbegne suštinu pitanja), ipak nije znao da stvori nove baze sopstvenog sveta, i završio je time što, ponekad, u nove priče koje tek priča, unosi duh starih, Vrlo je značajna očevidna činjenica da glavna ličnost jednog De Sikinog filma nikada nije bio fabrički radnik ili seljak ili uopšte ličnost duboko vezana, na bilo koji način, za jedan jasno određen proizvodni proces. Njegove ličnosti su čistači cipela, penzioneri, nezaposlenim prosjaci: dakle, po De Siki, žrtve sitne buržoazije, a on baš tu sitnu buržoaziju smatra za neprijatelja koga treba uništiti; osim gore navedenih primera, setimo se lika gazdarice iz filma "Umberto D".
Ali je još interesantnije primetiti kako u ovom svetu beskućnika De Sika nalazi iste poroke, isti nedostatak potpune čovečnosti na koji nam je prstom pokazao i kod "boljeg sveta" njegovih neprijatelja. Antonio te nedostatke nalazi ne samo kod viših slojeva društva koje ga okružuje, već često, a katkada čini nam se i prečesto, kod onih koji žive pod istim uslovima. Kada je identifikao i najzad uhvatio lopova, morao je da se brani tučnjavom od njegovih prijatelja koji će zatim da ga slede po ulici vičući; dakle lopovi, istinski prekršitelji zakona, nalaze se u nižim društvenim klasama, a ne na kakvom drugom mestu. Sve je to opravdano i odgovara istini ukoliko se radnja filma odvija u jednom lumpenproleterskom ambijentu umornih, problematičnih ljudi; ali isto tako je očevidno da De Sika želi da prikaže verziju jednog sveta u kome se dobro i zlo bore u svakom srcu, i kako je patnja neizbežna, a osnovna razlika je između dobrih i zlih ona koja se nameće izvan i iznad svakog društvenog sloja.
Takva predstava jasno katoličkog porekla (a i da bismo to potvrdili dosta je ako se podsetimo na očajničke borbe "bradonja"* iz "Čuda u Milanu") predstavlja teren na kome je mogao srećno da se ostvari susret De Sike i Cavatinija, čoveka koji po kulutri pripada inače sasvim drugoj formaciji. Cavatiniju, kao ni De Siki, nisu još pristupačne značajne oblasti i snage naše stvarnosti, te se obojica okreću psihičkim istaživanjima jednog socijalnog ambijenta, suštinski ograničenog, inspirišući se  jednom bogatom tradicijom, više literarnom nego filmskom, koja im dopušta da dostignu znatnu izražajnu sigurnost, ali koja je kao teret legla na njihova dela i to na jedan dosta upadljiv način. Time se objašnjava što film "Kradljivci bicikla" na mahove ostavlja utisak izvesne hladnoće: Antonio, glavna ličnost, izgleda previše podržavan režiserovom rukom i rukom scenariste, koji su, kako u trenucima izgleda, intelektualno predodredili utiske o potresnosti ispričanog dogadjaja, sa izuzetnom veštinom, koja deluje na gledaočeva osećanja, ali ostavlja stvaraoce pomalo hladnim.
Sentimentalizmi i simbolizmi su nam na dohvatu kao na primer kada Antonio, pošto je išamarao Bruna, silazi na peskovitu obalu Tibra u potrazi za starcem ortakom lopova i slušajući s druge strane mosta žamor ljudi koji spašavaju davljenika, biva obuzet jednim nerazumnim strahom, na koji utiče još i griža savesti što se nepravedno poneo prema sinu, počinje da trči ispod mosta izgovarajući glasno Brunovo imr koje odjekuje pod svodom, sve dotle dok, izašavši na sunce ne opazi Bruna na vrhu ogromnog stepeništa uhvaćenog odozdo. Ili, da se setimo scene razgovora sa lopovom, koja se razvija kao u nekoj mori, sa onim neprekidno ponavljanim glasovima koji opominju Antonija da promisli pre nego što će ga prijaviti, a malo kasnije scena sa kradljivčevom majkom koja monotono ponavlja "Nevin je....Nevin je..."
Ovo su scene koje jasno otrkivaju nemonovne opasnosti koje proizilaze iz psihologiranja, i koje doprinose da filmu "Kradljivci bicikla" pretpostavimo jedan drugi De Sikin film "Čistači cipela", koji, iako obiluje ozbiljnm neujednačenostima, ipak donosi mnogo življi i savremeniji stil i problematiku. To ne znači da film "Kradljivci bicikla" ne predstavlja jedan vrlo važan datum u istoriji našeg filma, i to zbog širine autorova pogleda i smisla za sintezu, zbog stavljanja jedne bogate kulturne tradicije u službu novih činjenica i ličnosti, zbog osećajnosti kojom su te ličnosti oživljene (dovoljno je da se setimo čuvene finalne scene Antonijevog pokušaja krađe - zaista uzorne scene). Sem toga ovaj film je označio spajanje našeg filma sa jednom značajnom oblašću naše književnosti: baš u tome, u njegovoj italijanskoj osobenosti, u njegovom obraćanju motivima duboko ukorenjenim u našoj kulturnoj istoriji, nalazi se jedna od najvećih njegovih vrlina, jedna od najsnažnijih osnova njegove trajne vrednosti.

*U milanskom dijalektu "bradonja" (barbone) znači prosjak - Prim. prev.

                                                                                       Vitorio Spinacola
                                                                                    (Vittorio Spinazzola)

"Činema nuovo", 1956, br. 82.


"Kradljivci bicikla" (1948). Proizvodnja i režija: Vitorio de Sika. Scenario: Čezare Cavatini, Vitorio De Sika, Suzo Čeki D'amiko, Oreste Bjankoli, Adolfo Franči, Gerardo Gerardi, Đerardo Gverijeri. Snimatelj: Karlo Montuori. Muzika: Alesandro Čikonjini. U glavnim ulogama: Lamberto Mađorani, Enco Stajloa, Lijanela Karel.


Iz knjige "Neorealizam u italijanskom filmu" (Kultura, 1961, Beograd )