music

недеља, 15. мај 2011.

Zašto volim Coldplay?


Pored svih muzičkih genija, virtuoza, nesvakidašnjih talenata, ja sam izabrala da pišem o jednom prosečnom (u najboljem slučaju) brit pop bendu. I ne zbog toga što su mi omiljeni (znaju svi moju „Keep floyding“ filozofiju), verovatno mi nisu ni u Top 30 (da se prigodno izrazim), već zato što...ni sama ne znam zašto.  Nekako je lako sa njima, lako je pisati o njima, lako je slušati ih. Kako da napišem kosmos u Echoes ili bes koji prelazi u očaj, vapaj, krik u Hey you? Kako da napišem Bahovu divnu sumanutost, Vagnerovu beskrupuloznu oštrinu, Kobejnovu histeričnu depresiju, Morisonovu veselu tugu? Jedino da izmislim neke nove reči (čemu jesam sklona, ali nisam Laza Kostić, da iste budu i prihvaćene). Elem, zašto Coldplay? Tehnički - ima daleko boljih muzičara od njih; Inovativno – da snimim sebe kako pevam pod tušem, zvučalo bi inovativnije (o, da, to bi bila čista avangarda!); Tekstualno – na trenutke simpatično, uglavnom ništa posebno (mada, posle „mantanja“, „kućeposla“, „kraljevakokaina“, njihovi tekstovi dobiju neku bodlerovsku crtu); Melodije su im pitke, slušljive, pevljive (ali, i Lejdi Gagine su, just dance, aha)...zašto su mi onda nekako posebno dragi? Topli su, beskrajno. Ljudski. Lični. Bliski. Sve je kod njih tako prosto, obično, gotovo stidljivo (sem onih para koje zarađuju, ali to već izlazi iz okvira ove priče), neprimetno se uvuku pod kožu i ostanu tu, kao sve one sitnice - fenjeri, kavez, prastari fotoaparat (toliko star da očekujem da jednog dana u njemu nađem sliku Noja i sinova), kamenje u boji, tranzistori i slika Moskve u crvenom ramu (a kakve bi druge boje mogao biti) – koje ne moraju da služe nečemu da bi vam bilo drago što su tu. Imaju one svoju svrhu. To znate svaki put kad udjete u sobu, i nekako vam drago, i milo što postoje. Pa se nasmešite. Tako i Coldplay. Nisu izuzetni, ali i ne moraju to biti da bi vas činili srećnim. Oni su ono ćebe kojim se ušuškate neke zimske večeri dok gledate film (ljubavni, naravno, oni uvek idu uz zimu), sedište do prozora u autobusu, kafa (ali, ne jutarnja, već ona druga, iz gušta), klupa pored reke, brod od papira u reci...
I, da se ne lažemo, postoji još jedan razlog zašto ih volim. Kris Martin (da, znam, još uvek nisam izašla iz te tinejdžerske faze). Volim način na koji peva, način na koji svira klavir (kao da nije siguran da li bi da ga zagrli ili razbije), na koji pada na sceni, na koji peva dok pada na sceni, na koji obrađuje Kajli Minog i imitira Džastina Timberlejka (uvek sam volela mačo muškarce, da se zaključiti), način na koji se smeje dok publika peva sa njim...volim kako se ja osećam dok ih slušam...
I eto, posledica neprospavane noći i litra koka kole (u doba prohibicije i to „uradi“ posao), ovaj tekst koji ničemu ne služi. Ali, kako sam nepopravljivo optimistična što se tiče stvari koje nemaju praktičnu primenu, ne mari. Bar dok ne uspem da opišem nijanse plave Floyda. Jer, oni su Nebo.
Ipak, nije tako beznačajno opisati ni crveni ram za sliku na kojoj je Moskva, kad malo bolje razmislim.


Нема коментара:

Постави коментар