music

уторак, 05. април 2011.

Šta bih sve volela (ili, Stvari koje vam padaju na pamet u 16:41 pm, jednog kišovitog utorka)


Za početak (i to svi znaju), volela bih da odem u Rusiju. Vozom. Mesec dana, ne manje. I volela bih da naučim kako da spakujem dovoljno stvari u torbu prosečne veličine (zapravo, volela bih da imam one stare kofere, sa sve slikama i nalepnicama po njima, kao svetski putnici). I volela bih da pevam ruske pesme u malim ruskim kafanama (sa sve kariranim stolnjacima i fenjerima).  I, kad vidim sve što bih volela da vidim, i obiđem malo Rusije (koliko da je osetim samo), volela bih da uzmem malo zemlje sa groba Dostojevskog i iskreno bih volela da to nije kažnjivo (zatvore ne volim). Volela bih da ne postoje one jezive čarape sa prstima, i da kišobrani služe samo da se sa njima ljudi slikaju (volim slike sa kišobranima i balonima). Volela bih da u trenutku mogu da promenim frizuru, samo zatvaranjem očiju, kako sam jednom sanjala (ali, ne bih volela da sam zaista bila kod psihijatra sa 9 meseci, kako sam drugi put sanjala). Volela bih da pidžame mogu svuda i uvek da se nose (tada bih bila najlepše obučena). Volela bih da jednom odem na kuglanje (i da ne odletim sa kuglom među čunjeve). Volela bih da umem da napravim origami orhideju koja neće ličiti na Kerbera. Volela bih da francuski jezik ne govorim rukama i nogama (mada, ni tada ga ne bih volela).  Volela bih da na kvizovima nema toliko pitanja iz oblasti domaćeg  filma i diskografije „Riblje Čorbe“. Volela bih da u svakom trenutku bez problema znam gde je levo, a gde desno, gde je istok, a gde zapad (ili da bar imam kompas). Volela bih da se sve strane reči i imena izgovaraju onako kako ih ja izgovaram. Volela bih da me ljudi ne ućutkuju kad počnem da pevam (ili da umem da pevam). Volela bih da pronađem nepobitne dokaze vanzemaljskog  života i odnesem ih Molderu i Skali (koji su venčani i imaju četvoro dece, i to ne kriju). Volela bih da je „Mizera“ Miloša Crnjanskog posvećena meni. Volela bih da se ne bojim pasa i ne moram da se krijem po drveću kad ih vidim. I da, volela bih da umem da siđem sa drveta kad se na njega popnem.Volela bih da zdrava hrana nije toliko neukusna. Volela bih da mogu da napišem i izgovorim larplurlartizam iz prve (ali, ne bih volela da moj prijatelj nauči da kaže Masačusets, zanimljivije su njegove verzije). Volela bih da naučim da zviždim i pravim žabice u vodi (ali, ne i da plivam, veće je verovatnoća da bih se udavila). Volela bih da slušam neki jako bitan i tajnovit razgovor između dvoje ljudi i da me oni ne vide, a kada me ugledaju i pitaju koliko sam dugo već tu, ja odgovorim: „Dovoljno dugo“. Volela bih da sviram bubnjeve i stepujem (istovremeno, možda?). Volela bih, volela, volela...
Sada bih zaista volela da popijem jednu kafu.

Нема коментара:

Постави коментар